Harmonija

Da li su ljudska bića poligamna ili monogamna i da li ima razlike u tom pogledu između muškarca i žene?

Prema jednoj za hrišćanska uverenja privlačnoj hipotezi (koja potiče od nemačkih antropologa u XIX veku), prvobitna „Božija bića“ bila su monogamna, monoteistička i biljojedna. Ova hipoteza nije mogla biti dokazana, mada postoji verovatnoća da su u jednom periodu preistorije (pre prvog ledenog doba?) ljudi mogli biti biljojedi; što se tiče čovekovog verovanja u postojanje natprirodnih bića, ono je veoma staro, a moguće je da se i u mnogobrojnim politeističkim religijama, verovanje u mnogo bogova završavalo ili se prirodno pretpostavljalo verovanju u jednog vrhovnog boga (henoteizam u politeizmu).

Najspornije pitanje ostaje pitanje „prirodne“ ili „neprirodne“ poligamije, odnosno monogamije. Treba reći najpre, da je po Starom i naročito Novom Zavetu, Božija volja bila i ostala da čovek napušta oca i majku i „prilepljuje se“ ženi, odnosno mužu svome, da bi „dvoje jedno tijelo“ postalo. Telesno spajanje muža i žene svakako pretpostavlja i njihovu harmoničnu i duševnu zajednicu. U ovome i ovakvom spajanju treba videti osnov nastanka porodice. U Novom zavetu, Isus Hristos, pošto je potvrdio Božiji zakon o mužu i ženi iz Starog zaveta, značajno dodaje da „ono što je Bog sastavio čovek neka ne rastavlja“, sa jednim izuzetkom: „osim zbog preljube“.

Za istinskog hrišćanina ove Božije zapovesti dovoljne su i on više ne treba da raspravlja i razmišlja o primarnoj, sekundarnoj ili tercijarnoj ljudskoj prirodi. Sve „priče“ o poligamnoj ljudskoj prirodi za ovakvog hrišćanina znak su nedovoljne vere, odnosno pouzdano znamenje o „grešnoj ljudskoj prirodi posle pada“ koja je, možda onda, i postala poligamna, ali od vremena Isusa Hrista ova priroda je iskupljena, pa je vera u vaskrslog Gospoda dovoljno jemstvo da se svesno i slobodno hoće i može ostati celog života monogaman. Da, ovo je divno i uzvišeno, upravo božansko u čoveku kada ovaj to i ostvari u životu. Istorijske činjenice, a naročito današnje zbrkano stanje u odnosima muškarca i žene, umnogome opovrgavaju idealno zamišljeno monogamno društvo, odnosno monogamnu porodicu. Naime, neprekidni ratovi kroz istoriju nametali su narodima, i kada su bili na relativno visokom nivou civilizacije (Sumerija, Vavilon, Asirija, Jevreji, Grčka), dugo vremena zvanično priznato mnogoženstvo, kako bi se izgubljeni sinovi u ratovima mogli brzo i dovoljno nadoknađivati novim sinovima, opet spremnim da ginu. Kaže se, istina, da je David učinio težak greh pred Bogom i ljudima otimajući za sebe ženu svog najhrabrijeg ratnika Urije – greh koji je David potom, gorko se kajući okajao i našao oprost pred Bogom – što verovatno nije bitno uticalo na legalan harem žena kojima su raspolagali svi jevrejski carevi i verovatno i ostali, ugledniji i bogatiji Jevreji.

Islam je, kao što je dobro poznato, monoteistička religija koja se opredelila za poligamnu prirodu čovekovu, odobravajući svojim vernicima da imaju više žena (po šerijatskom pravu do četiri). Ovo je jedan od razloga znatnog i relativno brzog razmnožavanja muslimanskih naroda koji već danas, na samom kraju XX veka, brojčano prevazilaze hrišćane. Ne zatvarajmo oči ni pred činjenicom da je u patrijarhalnom hrišćanskom društvu koje je trajalo skoro dve hiljade godina (sa malim izgledima da preživi i dočeka obnovu u XXI veku), u naroda sve tri hrišćanske veroispovesti (nažalost i u pravoslavnoj), muško preimućstvo u porodici bilo takvo da je izgledalo „prirodno“, a i zvanična crkva nije često intervenisala, kada je muž imao još jednu ženu (bigamija), ili sebi dopuštao, uz prećutnu saglasnost žene, da održava vanbračne ljubavne odnose i sa više žena. Kada je reč o Srbiji, dovoljno je podsetiti na neobuzdan polni život Miloša Obrenovića, preko čega je pravoslavna crkva htela ili morala ćutke da pređe.

Da podsetim na antropološke hipoteze o nekadašnjem, davnašnjem postojanju matrijarhata u svetu (navodno ga i danas ima kod južnih Dravida u Indiji) i mogućoj poliandriji u matrijarhatu. Za poliandriju se, inače, zna da je postojala (da li nezavisno od matrijarhata?) relativno dugo u nekim azijskim zamljama (Nepal).

Vratio bih se na pitanje, za mene kao psihijatra najvažnije: kakva je zapravo priroda muškarca  i žene kada su u pitanju njihove polne potrebe (ostavljam po strani da li priroda pre ili posle zagonetnog ljudskog sagrešenja)? Da li ima, i kakve su razlike između muškarca i žene? Uveren sam da su ove razlike prirodne, što znači nezavisne od oblika društvenog života i vladanja, nezavisne od istorijskih epoha, iako ne mislim da negiram uticaj društvenih promena kroz vekove na polno ponašanje muškarca i žene.

Biloški posmatrano, primarna ženina funkcija treba da je materinstvo, briga za održavanje ljudskog roda i vaspitanje deteta – značajno upravo zbog najintimnije veze deteta s majkom, najpre prenatalno, a onda i u toku prve godine života deteta – jer najranija veza majke s detetom, prema savremenim psiholozima, predstavlja osnovu za (pravilan ili nepravilan) budući razvoj čoveka. Ovakva njena funkcija prirodno  upućuje ženu na vernost, odnosno monogamiju. Da li će žena, međutim, ispuniti do kraja ovu svoju prirodnu funkciju koja uključuje i njeno monogamno ponašanje, zavisi najviše od muškarca, odnosno njenog muža (veoma religiozni Indus Gandi rekao je jednom nešto zanimljivo i, mislim, tačno: „Da nije muškarac u svojoj slepoj sebičnosti skršio ženinu dušu i da ona nije podlegla uživanjima, svetu bi pokazala beskrajnu snagu skrivenu u sebi.“). Psiholozi misle, a i moje psihoterapeutsko iskustvo ovo mišljenje potvrđuje, da je za ženino neverstvo u braku najvećma odgovoran muž. Ovo ne znači, s moje strane, ni osuđivanje muža, niti skidanje odgovornosti sa žene.

Pre nego što nastavimo sa ispitivanjem uloge i odgovornosti muža (muškarca) u životu žene (naročito žene koja je postala majka), pogledajmo kakva je polna priroda muškarca. Pošto muškarac nije toliko vezan za zemlju i rađanje, pa nema ni odgovornost za rađanje, njegova priroda kao da je pre sklona poligamiji i to ne zato što je muškarac „seksualniji“ od žene, već što je njegova funkcija – osemenjivanja žene – funkcija osemenjivanja samog života.

Mogli bismo još reći (suprotno tvrdnji Oto Vajningera) da je muškarac stalno seksualan, dok je žena zbog svoga specifičnog biološkog i duševnog ritma (koji je u vezi sa hormonalnim ciklusom) istinski seksualna (spremna da se cela preda muškarcu) – samo povremeno. Posle završenog klimakteričnog perioda, kod većine žena opada seksualna želja, da bi se ona u kasnijim godinama gotovo potpuno ugasila. Muškarac je, međutim, seksualno aktivan i sposoban za oplođenje do duboke starosti (pod pretpostavkom očuvanog fizičkog i mentalnog zdravlja). Relativno često zaljubljivanje muškaraca između 50-60 godine života u mlađe i znatno mlađe žene, koje se nekad završi rastavom dugogodišnjeg braka i sklapanjem novog, dovodi se u vezu sa gubljenjem privlačnosti za dotadašnjeg bračnog druga, često i zato jer je ovaj izgubio želju za produžavanjem fizičkih odnosa sa partnerom. Možda je ovde na mestu opomena apostola Pavla iz njegove I Poslanice Korinćanima bračnim partnerima u mlađem, srednjem, delimično i starijem dobu (opomena se mogla odnositi naročito na žene – posebno na frigidne žene?): „Ne zabranjujte se jedno drugom, sem po dogovoru privremeno, da biste se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava“. Zna se kako satana načešće i najradije iskušava – neverstvom!

Seksualni nagon muškarca je detumescentan (napetost nagona traži splašnjavanje, oticanje semena, ali ne kao onanističko prosipanje, osuđeno još u Starom zavetu, već oticanje u ženu, na slavu života i njegovog večnog trajanja, prema rečima samoga Boga: „Rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njom.“) Druga, takođe značajna i prirodna funkcija muškarca je njegovo dokazivanje, naravno ne kompenzatorno ili nadkompenzatorno neurotično dokazivanje nesigurnog muškarca, muškarca tipa Don Žuan ili Kazanova, ili muškarca obolelog od satirijaze, već muškarca koji se u prirodnom, ali ljudski prirodnom rivalstvu dokazuje pred ženom ili ženama. Vernost muškarca je, da zaključimo, relativna, što nipošto ne znači i neodgovorna.

Vraćam se na brak i porodicu u hrišćanskom patrijarhatu. Neosporno je da je žena vekovima, u hrišćanskim zemljama sveta, bila u podčinjenom položaju, iskorišćavana (i kao tegleća,fizička radna snaga), ponižavana, mučena, a za neverstvo ili pokušaj neverstva kažnjavana bez milosti surovom smrću. Kod Jevreja ovakav čin kažnjavan je kamenovanjem žene, a u nekim zemljama Evrope i Balkana, još na početku XX veka, bacanjem u reku, u džaku ispunjenom kamenjem.

Čini mi se neosporno da ako su žene, nekad i na mazohistički, nezdrav način podnosile muževljevu apsolutnu vlast, ne videći nikakav izlaz iz mučne porodične situacije (nema razvoda, nema povratka roditeljima, nema samoubistva, nema ubistva surovog muža!), u većini slučajeva one su najlakše od svih samovolja svojih muževa podnosile njihovo neverstvo. Pitam se, da li možda iz „prirodnih razloga“, što su instinktivno ili intuitivno osećale da je muškarčeva priroda nevernička, ali da ona, upravo kao takva, umnožava i slavi život, odnosno njegovo beskrajno trajanje. Muškarčevo seme je samo onda sveto seme, i kada nije namenjeno samo jednoj ženi, kada je namenjeno ženi koja rađa. Ako muškarac i zadovoljava svoju seksualnu agresivnu (prirodno agresivnu) potrebu, ovo zadovoljavanje nije prvobitno sebično, autističko, prezrivo prema ženi, već je biološki stvaralačko, namenjeno trijumfu i radosti života. Upravo ovo žena doživljava dublje nego muškarac, otuda i nesvestan (nekad i svestan) oproštaj nevernom muškarcu i onda kada on ne zaslužuje oproštaj, jer je jedino i samo sebičan, samoljubiv i okrutan u polnom odnosu koji nema druge svrhe osim zadovoljavanja seksualnog nagona (ovakav polni odnos muškarca podseća na onaniju bez fantazije, na mehaničku onaniju).

Jedan zapadni teolog koji se istakao u oblasti bioetike, nedavno je dobro uočio opasnost koja se već davno nadvila nad hrišćanskim svetom i to u „odvajanju sjedinjujuće dimenzije seksualnosti od one prokreacijske… to se dogodilo na dve razine: na jednoj se dogodilo oslobađanje seksualnosti od prokreacije masovnom upotrebom kontracepcije, sterilizacije i pobačaja, a na drugoj, pak, prokreativni događaj nastoji se zanemariti i odvojiti od seksualnog čina“. U svetootačkoj hrišćanskoj literaturi, kada se ona bavila pitanjem polnosti uopšte i polnih odnosa muškarca i žene, postavljena je jasna granica između polnih odnosa sa ciljem rađanja (pri čemu se prećutno ne isključuje prisustvo strasti) i ovih odnosa kao bluda. Spomenuto odvajanje zajedničkog imenitelja seksualnosti (strast i oplođenje), prozvod je hedonističkog, materijalističkog i uvek sebičnog shvatanja seksualnosti koje je (shvatanje) dovelo do zabrinjavajućeg opadanja nataliteta gotovo u svim hrišćanskim zemljama sveta.

Da završim ovo moje, izgleda neophodno opširno izlaganje na Vaše podsticajno pitanje, podsećanjem na moralne dužnosti bračnih partnera u jednom hrišćanskom braku u kome se obe strane svojski trude da njihov brak do kraja ostane zbilja hrišćanski. Ne zanemarujući, ali i ne precenjujući razliku u polnom ponašanju muškarca i žene, presudan akcent na održavanju harmonije u hrišćanskom braku stavljam na muškarca. Verna hrišćanska žena nije samo vekovna patrijarhalna majka, ćutljiva, strpljiva i pokorna (mužu kao neminovnoj „sudbini“), već je samosvesna žena koja voli i zna zašto voli svoga muža, kojoj nije jedini životni cilj udaja i rađanje dece, već i deljenje sa mužem zajedničkih zadovoljstava (naravno i polnih), uspostavljajući tako u sebi harmoniju između majke i žene, sve u cilju zajedničkkog proslavljanja božanskog života na zemlji. Sva neminovna iskušenja prevare u braku, i za ženu, a naročito za muškarca, moraju biti savladana, ne potiskivanjem poligamnih seksualnih želja, niti agresivnim ponašanjem prema partneru, upravo zbog nasilno savladane potrebe za neverstvom, nego svesnim prepoznavanjem ovih želja, hrabrom borbom sa njima, konačno i njihovom sublimacijom uvek i samo iz ljubavi prema partneru koji se voli kao što Hristos voli Crkvu i Crkva (kod većine jezika ženskog je roda) Hrista.

Vladeta Jerotić, 50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćanske psihoterapeutske prakse, ©2005. Ars Libri, Beograd


About this entry